ИСТОРИЈА ЖЕЛАТИНСКИХ КАПСУЛА
Пре свега, сви знамо да је лекове тешко прогутати, често праћено непријатним мирисом или горким укусом. Многи људи често нерадо следе упутства својих лекара о узимању лекова јер су лекови превише горки за гутање, што утиче на ефикасност лечења. Још један проблем са којим су се лекари и пацијенти суочавали у прошлости јесте да је немогуће прецизно измерити дозу и концентрацију лека јер не постоји јединствени квантитативни стандард.
Године 1833, млади француски фармацеут, Мот, развио је меке желатинске капсуле. Користио је метод у којем се одређена доза лека умотава у загрејани желатински раствор који се стврдњава док се хлади како би заштитио лек. Док гута капсулу, пацијент више нема прилику да осети укус стимуланса лека. Активни састојак лека се ослобађа тек када се капсула унесе орално у тело и љуска се раствори.
Желатинске капсуле су постале популарне и утврђено је да су идеалан помоћни састојак за лекове, јер је желатин једина супстанца на свету која се раствара на телесној температури. Године 1874, Џејмс Мердок у Лондону је развио прву тврду желатинску капсулу на свету која се састоји од поклопца и тела капсуле. То значи да произвођач може директно да стави прах у капсулу.
До краја 19. века, Американци су предњачили у развоју желатинских капсула. Између 1894. и 1897. године, америчка фармацеутска компанија Eli Lilly изградила је своју прву фабрику желатинских капсула како би произвела нови тип дводелне, самозатварајуће капсуле.
Године 1930, Роберт П. Шерер је иновирао развојем аутоматске машине за континуирано пуњење, што је омогућило масовну производњу капсула.
Више од 100 година, желатин је незаобилазна сировина по избору за тврде и меке капсуле и широко се користи.
Време објаве: 23. јун 2021.
